Zakon o digitalnoj imovini (“Sl. glasnik RS”, br. 153/2020) (“Zakon”) je zainteresovao skoro svakog korisnika kriptovaluta i počeli su da postavljaju pitanja šta će biti efekat pojedinih rešenja. Znajući da je blockchain obećavao slobodu od posrednika i da je promovisan kao tehnologija od poverenja, bez potrebe da se učesnici u nekom poslu poznaju, a sa garancijom od strane same tehnologije da će dogovor koji učesnici postignu biti ispunjen, jedno od pitanja tiče se poverenja u ljude, na koje se ponovno vraćamo.
U skladu sa odredbama Zakona, digitalna imovina može da služi kao sredstvo obezbeđenja potraživanja tako što se na digitalnoj imovini može uspostaviti zaloga, kao i fiducija, koja je po prvi put uvedena u srpsko zakonodavstvo, a što će biti tema posebne analize. Založnim pravom može se obezbediti novčano potraživanje u domaćoj ili stranoj valuti, kao i nenovčano potraživanje izraženo u digitalnoj imovini.
Založno pravo na digitalnoj imovini
Model uspostavljanje zaloge na digitalnoj imovini preuzet je iz Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar, uz dve bitne razlike:
- Zakon o založnom pravu na pokretnim stvarima uređuje zalogu na pokretnim stvarima na način da državinu na predmetu zaloge zadržava zalogodavac, dok se digitalna imovina zalaže na način da zalogodavac ostaje bez državine, što je način uspostavljanja zaloge koji je uređen Zakonom o obligacionim odnosima i
- Za razliku od registra zaloge na pokretnim stvarima koji vodi Registar zaloge pri Agenciji za privredne registre, registar zaloge na digitalnoj imovini može da vodi pravno lice koje je od strane nadzornog organa dobilo dozvolu za pružanje usluge vođenja registra založnog prava na digitalnoj imovini, kao i za čuvanje i administriranje digitalne imovine za račun korisnika i sa tim povezane usluge.
Dakle, rešenje po kome se u cilju uspostavljanja zaloge vrši predaja (u državinu) digitalne imovine, je po svojoj suštini rešenje predviđeno Zakonom o obligacionim odnosima koji uređuje uspostavljanje zaloge na pokretnim stvarima predajom stvari u državinu poveriocu ili trećem licu na čuvanje i koja ne mora da se registruje, uz razliku da se čuvanje digitalne imovine ne poverava poveriocu, već registru zaloge.
Druga bitna razlika u odnosu na registar zaloge na pokretnim stvarima je što registar zaloge na digitalnoj imovini nije jedinstven i centralizovan, već može postojati neograničen broj pojedinačnih registara, koji vodi svaki subjekt koji dobije dozvolu nadzornog organa (dozvolu izdaje NBS u slučaju da su predmet zaloge virtuelne valute, a Komisije za hartije od vrednosti u slučaju da su predmet zaloge digitalni tokeni).
Ugovor o zalozi
Prvi korak za uspostavljanje založnog prava na digitalnoj imovini je zaključenje ugovora o zalozi, koji može biti zaključen u papirnom ili elektronskom obliku kao poseban akt ili može biti sadržan u nekom drugom opštem ugovoru.
Registar založnog prava na digitalnoj imovini
Zakonom je propisana sadržina registra založnog prava na digitalnoj imovini, a podaci sadržani u registru založnog prava će biti besplatni i javno dostupni na internet prezentaciji pružaoca usluga koji vodi registar založnog prava na digitalnoj imovini.
Međutim, kako bi se izvršio upis založnog prava na digitalnoj imovini u registru zaloge, zakonodavac je predvideo jedan uslov – potrebno je da digitalna imovina koja je predmet založnog prava bude prethodno poverena na čuvanje i administriranje pružaocu usluga koji vodi registar založnog prava.
Ova odredba je od postojećih korisnika kriptovaluta izmamila pitanje: Ko je lud da im da ključeve?
Svako ko se susreo sa kriptovalutama zna da je reč o kriptografskim ključevima koji dozvoljavaju pristup „virtuelnom novčaniku“ u kome imalac čuva svoje kriptovalute i po pravilu takav ključ se u slučaju gubitka ne može vratiti. Upravo je ovo pitanje poverenja i upravo je ovo pitanje koje pred pružaoce usluga i one koji treba da pripreme odgovarajuća tehnološka rešenja, stavlja zadatak da rešenja budu takva da ne izazivaju strah ili nepoverenje potencijalnih zalogodavaca, odnosno da otklone svaki rizik od zloupotrebe založene digitalne imovine.
Zakon propisuje kao pravilo da založenom digitalnom imovinom nije moguće raspolagati i propisuje obavezu subjekta koji vodi registar založnog prava na digitalnoj imovini da to obezbedi sve do brisanja založnog prava, uz izuzetak da je ugovorom o zalozi moguće ugovoriti pravo raspolaganja, s tim što će takvu digitalnu imovinu čuvati pružalac usluga sve do namirenja obezbeđenog potraživanja i brisanja založnog prava.
Namirenje založnog poverioca i prestanak založnog prava
Ukoliko dužnik ne izmiri svoju obavezu o dospelosti, založni poverilac može pristupiti vansudskoj prodaji predmeta založnog prava. Na osnovu potvrde iz registra založnog prava na digitalnoj imovini založni poverilac stiče ovlašćenje da u ime i za račun zalogodavca zaključi ugovor o prodaji digitalne imovine u postupku namirenja, a savesno lice koje kupi predmet založnog prava stiče pravo svojine na tom predmetu bez tereta.
Isto kao i kod zaloge na pokretnim stvarima, Zakon propisuje da se ugovorom o zalozi na digitalnoj imovini može utvrditi da založni poverilac ima pravo da u trenutku dospelosti potraživanja, pod uslovom da založena digitalna imovina ima tržišnu cenu, po toj tržišnoj ceni digitalnu imovinu zadrži za sebe.
Zakon posebno ističe da se ugovor o zalozi može izvršiti i korišćenjem pametnog ugovora.
Imajući u vidu da je Zakon način namirenja na založenoj digitalnoj imovini u potpunosti regulisao kao namirenje na založenim pokretnim stvarima, tako što je propisano da poverilac po dospelosti može sprovesti vansudsku javnu prodaju i to na osnovu potvrde iz registra založnog prava na digitalnoj imovini, postavlja se pitanje svrsishodnosti ovakvog zakonskog rešenja.
Osnovna razlika između zaloge na pokretnim stvarima koja se upisuje u registar i zaloge na digitalnoj imovini je to što se kod založene digitalne imovine založni dužnik već prilikom uspostavljanja zaloge lišava državine na založenoj digitalnoj imovini (nema kriptografski ključ za pristup digitalnoj imovini ili je prenosi u „virtuelni novčanik“ registra zaloge ili na neki drugi način). Kod pokretnih stvari na kojima zalogodavac zadržava državinu, svrha registracije zaloge je da treća lica budu upozorena da je određena stvar predmet zaloge, što treba da unese pravnu sigurnost u pravni promet, a izvod iz registra predstavlja izvršnu ispravu na osnovu koje poverilac može tražiti sprovođenje izvršenja i oduzimanje založene stvari iz državine zalogodavca, što se u slučaju zaloge na digitalnoj imovini sprovelo već prilikom samog uspostavljanja zaloge.
Ako se posmatra način na koji se zaloga na digitalnoj imovini uspostavlja – time što se zalogodavcu oduzima državina na digitalnoj imovini, čini se da je uspostavljanje i realizacija založnog prava mnogo jednostavnije i efikasnije bez registra, jer bi sve aktivnosti počev od uspostavljanja zaloge, pa do namirenja, mogle da se sprovedu po (veoma malo izmenjenim) pravilima koja propisuje Zakon o obligacionim odnosima. Potrebne izmene mogle su biti deo Zakona o digitalnoj imovini.
Uvođenjem registra zaloge na digitalnoj imovini stiče se utisak da se uvodi posrednik, koji nema preveliku ulogu u smislu da daje dodatnu sigurnost učesnicima ovo posla, pa čak je i šteta koju registar zaloge može da načini potencijalno veća. Naime, ako poverilac ima državinu na založenoj digitalnoj imovini, poverilac je odgovoran za njeno čuvanje i propast, što znači da svako nesavesno postupanje od strane poverioca dužnika oslobađa obaveze (ili dela obaveze) koja je zalogom obezbeđena. Nesavesno postupanje registra zaloge, dužnika i dalje ostavlja dužnim, a poverioca neobezbeđenim i i dužnik u ovakvom slučaju ima mogućnost da nadoknadu štete traži u sudskom postupku, pred srpskim sudom.
Pametan ugovor, zaloga i odgovornost
Iako Zakon navodi da nadzorni organ može da propiše dodatne elemente koje mora da sadrži ugovor o zalozi na digitalnoj imovini, kao i posebna pravila kojima se uređuje izvršavanje ugovora o zalozi na digitalnoj imovini korišćenjem pametnogugovora, prilikom donošenja podzakonskih akata mora se naći adekvatno rešenje, koje neće derogirati odredbe Zakona u pogledu postupka namirenja (jer to ne sme da bude efekat podzakonskog akta), ali koje će zaista omogućiti primenu pametnog ugovora.
Jedno od rešenja bi moglo biti da se pametan ugovor može koristiti prilikom sprovođenja namirenja isključivo ako su se ugovorne strane dogovorile da založni poverilac ima pravo da u trenutku dospelosti potraživanja, pod uslovom da založena digitalna imovina ima tržišnu cenu, po toj tržišnoj ceni digitalnu imovinu zadrži za sebe. U ovom slučaju imovina koja ima tržišnu cenu (npr. kriptovalute) bila bi pogodna za sprovođenje namirenja putem pametnog ugovora.
Drugo rešenje može biti primena pametnog ugovora prilikom namirenja, pod uslovom da pametan ugovor sadrži mehanizam za sprovođenje postupka vansudske javne prodaje po pravilima koja zakon propisuje.
Verujemo da predloge mogućih rešenja ovog pitanja mogu dati i subjekti koji nameravaju da se bave vođenjem registra zaloge i koji već imaju određena rešenja ili ih pripremaju, jer mogu biti dobri sagovornici donosiocima podzakonskih akata, kako bi se podzakonski akti pripremali na osnovu stvarnih potreba poslovanja, jer je ovo svakako nova oblasti za sve učesnike.
Svako od rešenja koja uključuju primenu pametnog ugovora uključuje i rizik, ali i pitanje odgovornosti za isti.
Naime, u slučaju da se primenjuje pametan ugovor pitanje je ko će isti pripremiti, pa samim tim ko će za isti biti odgovoran. Ostaje pitanje da li će registri zaloge nuditi primere pametnih ugovora ili će pametne ugovore registru predlagati ugovorne strane. Takođe je pitanje odgovornosti za grešku koja može biti sadržana u kodu pametnog ugovora i mogućnost uticaja greške (ili neke druge funkcionalnosti u pametnom ugovoru) na registar i ostala registrovana prava zaloge.
Jedan od najpoznatijijh primera štete koja je bila rezultat primene pametnog ugovora je DAO (Decentralized AutonomousOrganization), koji je usled greške u kodu omogućio otuđenje 3,6 miliona etherium-a koji se nalazio u sistemu ali i raskol u samoj zajednici https://www.coindesk.com/understanding-dao-hack-journalists https://en.wikipedia.org/wiki/The_DAO_(organization) tako da primena pametnih ugovora treba biti mudra i sa puno strpljenja i opreza.
Da li će zaloga zaživeti u praksi
Sa predloženim modelom kojim se zaloga uspostavlja upisom u registar zaloge, subjektima koji nameravaju da pribave dozvole i vrše usluge registra zaloge, dat je veliki zadatak počev od stvaranja adekvatnih tehnoloških rešenja i modela na osnovu kojih će steći poverenje korisnika takvih usluga, a uz smanjenje rizika od zloupotrebe ili greške na najmanju moguću meru.
Ostaje pitanje isplativosti ovakvog poslovnog modela, jer je nepoznata cena takve usluge i nepoznato je da li će nadzorni organi odrediti tarife po kojima takva usluga može da se naplaćuje ili će to biti ostavljeno na volju registrima zaloge.
Treće, podjednako važno otvoreno pitanje je i odgovornost za pametne ugovore i eventualne greške u kodu pametnog ugovora i štete koja na taj način može nastati.
Utisak je da registri zaloge neće biti među interesantnijim poslovnim poduhvatima, kao i da rešenje koje je preuzeto iz Zakona o založnom pravu na pokretnim stvarima, možda nije najadekvatnije. Sama činjenica da se zaloga stiče prenosom digitalne imovine u državinu, navodi na zaključak da se isti efekat može postići i predajom predmeta zaloge u državinu poveriocu (dakle registar zaloge je suvišan – do trenutka dok ne stekne autoritet institucije od poverenja), a samo sprovođenje se moglo poveriti ili pametnom ugovoru ili poveriocu, uz veoma male dopune postojećeg rešenja koje daje ZOO.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet, već stav autora. U narednim tekstovima, iznećemo dodatna razmatranja pojedinih pojmova iz Zakona o digitalnoj imovini.
Autori: Aleksandra Vuković, advokat i Željka Motika, advokat
