IT kompanije iz Srbije koje pružaju usluge razvoja softvera firmama iz inostranstva, najčešće prihvataju zaključenje ugovora u kojima je, kao merodavno pravo za ugovorni odnos, predviđeno pravo države naručioca, a neretko i pravo neke treće države (UK ili pravo neke od država SAD). Veoma retko je u pregovaranje takvih ugovora uključen advokat, jer ljudi koje vode IT kompanije uglavnom smatraju da je naknada koju ugovore najbitniji deo ugovornih odnosa. Još je ređa pojava da se u pregovaranje takvih ugovora uključuje strani advokat, iz jurisdikcije čije pravo je predviđeno kao merodavno za ugovor koji se zaključuje. Naravno, ovde ne govorimo o velikim IT kompanijama koje imaju korporativno uređenje, već o start – up firmama, ali i onima koji su taj format prerasli i po broju zaposlenih i po prihodima, ali nisu poslovne navike promenili.
Dodatna pojava koju u našoj praksi susrećemo je upotreba template ugovora (primer šta neki ugovor treba da sadrži), koji se prilagođavaju konkretnom poslovnom dogovoru, bez učešća pravnika u revidiranju takvog dokumenta.
Efekat obe navedene pojave, odnosno ponašanja je, da kada se dogodi kršenje ugovora ili bolje rečeno kada su izneverena očekivanja od ugovora, ugovor dolazi pred advokata i tek tada se tumači značenje potpisanog dokumenta i efekat ugovorenih odredbi.
Neka od prvih pitanja koja se postavljaju kada je reč o ugovorima koji imaju za predmet razvoj nekog softverskog rešenja, jesu čija je intelektualna svojina koja je nastala kao rezultat saradnje i da li je sticanje intelektualne svojine uslovljeno obavezom plaćanja za izvršene usluge. Pitanje intelektualne svojine i njene pripadnosti je veoma osetljivo i kada postoje detaljni ugovori jer je često veoma teško napraviti granicu šta može da se smatra intelektualnom svojinom i koja ljudska aktivnost doprinosi njenom stvaranju ili u kojoj meri je tokom saradnje došlo do promene intelektualne svojine koja pripada jednoj ugovornoj strani i da li takva promena dovodi do nastanka nove intelektualne svojine koja ima više nosilaca, kao i da li intelektualna svojina može da se koristi i nakon raskida ugovora.
Kod ugovora o pružanju usluga razvoja, osnovni cilj naručioca je da stekne prava intelektualne svojine na rezultatima koji nastanu pružanjem usluga, dok je za izvršioca važno da svoje usluge naplati, ali i da sačuva svoju intelektualnu svojinu koju eventualno koristi prilikom pružanja usluga.
Pitanje trenutka prenosa intelektualne svojine zavisi od načina na koji je navedeno ugovoreno, pa se tako u ugovorima predviđa jedna od dve mogućnosti kada je u pitanju prenos prava svojine. Prva mogućnost je ustupanje (assignment) rezultata rada naručiocu i ustupanje prava intelektualne svojine na takvim rezultatima rada, za određenu naknadu. Ovakvim odredbama pružalac usluga je vlasnik prava intelektualne svojine koja nastaju na osnovu saradnje i tako nastala prava ustupa naručiocu za ugovorenu naknadu. U ovom slučaju je moguće pregovarati i o obimu ustupanja takvih prava ili o zadržavanju određenih prava od strane izvršioca. Druga mogućnost je da se ugovori da je u pitanju usluga (narudžbina) – work-for-hire. Work-for-hire klauzula znači da izvršilac nikada nije ni bio vlasnik ili nosilac prava intelektualne svojine, jer od samog trenutka nastanka takve intelektualne svojine koju stvara izvršilac, naručilac postaje njen vlasnik. Dakle, u ovom slučaju ne postoji međuzavisnost između sticanja intelektualne svojine od strane naručioca i obaveze naručioca da plati ugovorenu naknadu. Work – for – hire je najjednostavnije pojasniti kroz zakonski status zaposlenih lica čiji rezultati rada – autorska prava na softveru u slučaju IT kompanije, pripadaju poslodavcu.
Dodatno, postoje i određene klauzule koje bi pružaoci usluga trebalo da imaju u vidu i da unesu u ugovore u cilju zaštite svojih prava intelektualne svojine koju koriste u pružanju usluga. Naime, zbog specifičnosti intelektualne svojine kao tvorevine ljudskog duha, osetljiva je i tanka granica kada ista nastaje i od čega. Primer navedenog može biti feedback. Feedback klauzula se unosi u ugovore kako bi ugovorna strana koja ima određenu intelektualnu svojinu koja je u funkciji ispunjenja ugovornih obaveza, bila zaštićena u slučaju da se takva intelektualna svojina tokom saradnje, a pod uticajem feedback-a (povratne informacije) koji dolazi od druge ugovorne strane, toliko izmeni ili unapredi da se može smatrati novom intelektualnom svojinom. Sadržaj ovakvih klauzula ide od toga da sve što nastane kao rezultat feedback-a pripada u svojinu strani koja je feedback primila, do manje isključivog pristupa, koji strani koja je feedback primila daje licencu da sve što je rezultat feedback-a druge ugovorne strane koristi. Takva licenca je najčešće neograničena, trajna, bez naknade i sl.
Navedene odredbe su samo primeri na koji način mogu nastati pravne posledice na ugovorne odnose i prava ugovornih strana, a da pri tome ugovorne strane koje ugovor zaključuju toga nisu ni svesne. Ove i mnoge druge pravne modalitete treba imati u vidu kako prilikom zaključenja ugovora o pružanju usluga i razvoju softvera, tako i prilikom licenciranja softverskih rešenja.
Tekst je lični stav autora i ne predstavlja pravni savet.
Autor: Željka Motika, advokat
