Specifičnosti položaja razlučnog i založnog poverioca u stečaju u pogledu sticanja svojstva stranke u stečajnom postupku
Iako je Zakon o stečaju („Sl. glasnik RS”, br. 104/2009, 99/2011 – dr. zakon, 71/2012 – odluka US, 83/2014, 113/2017, 44/2018 i 95/2018, u daljem tekstu: „ZS“) izmenama i dopunama iz 2014. godine prvi put prepoznao i regulisao pravni položaj založnog poverioca, koji je do tada uređivan isključivo putem sudske prakse i tumačenja, njegov položaj i dalje privlači pažnju i tema je razmatranja sudske prakse.
Razlog za navedeno, po našem mišljenju, proizlazi iz sličnosti sa položajem razlučnog poverioca, a naročito imajući u vidu da se određene odredbe ZS koje se odnose na založne poverioce primenjuju na istovetan način i na razlučne poverioce (npr. odredbe koje se odnose na postupak namirenja), dok se određene odredbe ne primenjuju, već na potpuno različit način regulišu položaj ove dve vrste poverilaca (npr. odredbe koje se tiču prijave potraživanja).
Nesporno je da su razlučni i založni poverilac dve posebne kategorije obezbeđenih poverilaca u stečajnom postupku. Sa jedne strane, razlučni poverilac je poverilac koji ima založno pravo, zakonsko pravo zadržavanja ili pravo namirenja na stvarima i pravima o kojima se vode javne knjige ili registri, sa pravom prvenstvenog namirenja svog potraživanja iz sredstava ostvarenih prodajom takve imovine. Iako prema odredbama ZS nije stečajni poverilac, razlučni poverilac ima direktno potraživanje prema stečajnom dužniku i zalogu na imovini stečajnog dužnika. Založni poverilac, s druge strane, ima založno pravo na stvarima ili pravima stečajnog dužnika o kojima se vode javne knjige ili registri, ali nema novčano potraživanje prema stečajnom dužniku, već prema trećem licu. Navedena situacija dovodi do toga da založni poverilac nema položaj ni stečajnog, ni razlučnog poverioca, već ga samo postojanje zaloge na imovini koja ulazi u stečajnu masu dovodi u vezu sa stečajnim postupkom.
Da bi imali mogućnost da namire svoje potraživanje iz prodaje imovine na kojoj imaju uspostavljeno založno pravo, iako na prvi pogled imaju sličan položaj, procesne radnje koje razlučni i založni poverilac treba da preduzmu u stečajnom postupku su različite.
Razlučni poverilac je u obavezi da podnese prijavu svog novčanog potraživanja u stečajnom postupku i istovremeno prijavi svoje razlučno pravo u prekluzivnom zakonskom roku (u roku za prijavu potraživanja), sa jasnim naznačenjem da svoje pravo želi da ostvari kao razlučni poverilac. Dakle, svojstvo stranke razlučni poverilac stiče tek podnošenjem prijave potraživanja. Ukoliko prijavu ne podnese (ili podnese ali ne naznači da svoje pravo želi da ostvari kao razlučni poverilac), on svoja prava gubi, odnosno gubi mogućnost da se prioritetno namiri iz sredstava ostvarnih prodajom imovine, bez obzira što je njegovo pravo upisano u javnim knjigama ili registrima.
Sa druge strane, odredba člana 49 stav 6 ZS predviđa da je i založni poverilac dužan da u roku za prijavu potraživanja obavesti sud o založnom pravu, uz dostavljanje dokaza o postojanju založnog prava i izjave o iznosu novčanog potraživanja prema trećem licu koje je tim pravom obezbeđeno na dan otvaranja stečajnog postupka, čime stiče svojstvo stranke. Formulacija ovakve odredbe, naročito u delu gde se nameće „dužnost“ za založnog poverioca, uticala je na to da se u praksi i stručnoj javnosti godinama razmatra da li propuštanje dužnosti obaveštavanja dovodi do gubitka prava, odnosno da li je rok za podnošenje obaveštenja prekluzivan ili nije. Međutim, i pored i dalje razumljivih argumentovanih stavova da se položaj založnog i razlučnog poverioca i u ovom delu treba izjednačiti, sudska praksa je zauzela stav da je reč o instruktivnom roku, te da založni poverilac ne gubi svoj status propuštanjem da sud obavesti o založnom pravu i nakon roka za prijave potraživanja.
Ovakav stav se obrazlaže činjenicom da založni poverilac ne podnosi prijavu potraživanja već samo obaveštenje, i da podnošenjem obaveštenja stiče svojstvo stranke (dakle, ex lege) što znači da niko, ni sud ni stečajni upravnik to njegovo stvojstvo ne treba da mu prizna ili ne prizna. Sa druge strane, razlučni poverilac podnosi prijavu potraživanja, i samim tim snosi posledice za nepodnošenje iste.
Sticanjem svojstva stranke založni poverilac stupa u stečajni postupak u onoj fazi u kojoj se postupak nalazi u tom trenutku, pa činjenica da to nije učinio blagovremeno u roku za prijavu može dovesti do gubitka određenih procesnih prava, ali ne dovodi do prestanka založnog prava. Dakle, neblagovremenim dostavljanjem obaveštenja založni poverilac može dovesti sebe u nepovoljniji položaj u pogledu realizacije svog založnog prava, iako isto nije izgubio, pa ova obaveza založnog poverioca zapravo predstavlja dužnost u sopstvenom interesu. U poređenju sa posledicama propuštanja podnošenja prijave od strane razlučnog poverioca, položaj založnog poverioca je daleko povoljniji.
Iako se može argumentovano braniti stav da ove dve vrste poverilaca treba izjednačiti u pogledu neobaveznosti podnošenja prijave potraživanja (kakva rešenja postoje u uporednom pravu), zaključak je da se tumačenjem postojećeg zakonskog rešenja nijhov položaj u pogledu načina sticanja svojstva stranke u stečajnom postupku ne izjednačava, već naprotiv, razlučni poverilac ima nepovoljniji položaj jer, za razliku od založnog, da bi zadržao pravo na prvenstveno namirenje iz imovine stečajnog dužnika, svoje pravo mora prijaviti u prekluzivnom roku.
Tekst je lični stav autora i ne predstavlja pravni savet.
Autor: Pavle Gvozdenović, advokat
