Česta je pojava brz razvoj IT kompanije, koja od skupine nekoliko ljudi koji sarađuju na osnovu usmenog dogovora, za kratko vreme okupi tim i po deset puta veći od početnog.
Prvo pravilo koje smo uočili, jeste da se ovakve kompanije formalno registruju kao društva sa ograničenom odgovornošću (d.o.o.) uglavnom kada zaživi projekat oko kojeg je tim okupljen. Drugo pravilo koje smo u praksi primetili, jeste da se početni tim menja, tako što neki učesnici u ranim fazama projekat napuštaju, pojedini se pridružuju sa svojim znanjima i tehničkim rešenjima, ali nijedna od ovih promena iako dovodi do pravnih posledica nije praćena odgovarajućim pravnim aktima.
Dva najznačajnija resursa u ovim kompanijama su ljudi i intelektualna svojina i oba imaju svoje mesto u pravnom sistemu, odnosno isti su u odsustvu ugovora između učesnika regulisani po samom pravu, a čega učesnici naknadno postanu svesni, uglavnom kada se javi neki problem.
Prvi problem koji se u praksi javlja jeste pitanje ko od učesnika u projektu ima prava u odnosu na rezultate projekta i kakvu vrstu prava. Pošto je rezultat saradnje najčešće intelektualna svojina (a za potrebe ovog teksta razmatraćemo prava na računarskom programu koji je nastao kao rezultat saradnje), u odsustvu bilo kakvog ugovora između učesnika u projektu, samom primenom zakona dolazimo do zaključka da svaki od učesnika u izradi računarskog programa može imati ulogu koautora i samim tim može biti nosilac autorskih prava, koja uključuju i imovinska prava, odnosno pravo na prihod od komercijalne upotrebe. Ovo se odnosi i na članove tima koji su projekat napustili, a takođe se odnosi i na saradnike koji nisu smatrani delom tima i koji su plaćeni za usluge koje su pružili, ali takav dogovor nije praćen ugovorom.
Da bi se osiguralo da IT kompanija stekne prava intelektualne svojine, osnovno je da bude osnovana odnosno registrovana, da bi mogla da bude nosilac takvih prava. Moguće rešenje i pre osnivanja kompanije jeste da lica koja će biti osnivači sa licima koja to neće biti, ali pružaju usluge razvoja, zaključe ugovore i regulišu pitanje intelektualne svojine prenoseći istu na osnivače, kako bi se krug lica koja plediraju da budu nosioci intelektualne svojine sveo na manji broj i na konkretna lica.
Dodatno, važno je osigurati i da saradnici koji se timu pridružuju i koji donose određena znanja i tehnička rešenja, ista nisu preuzeli bez osnova od prethodnih poslodavaca ili trećih lica, jer to predstavlja kršenje prava trećih lica i uživa sudsku zaštitu.
Obim i vrsta prava intelektualne svojine koju IT kompanija može da stekne, razlikuje se po samom zakonu u zavisnosti od statusa lica od kojih IT kompanija takva prava stiče.
Kada je reč o zaposlenima, Zakon o autorskom i srodnim pravima propisuje da je poslodavac nosilac isključivih imovinskih prava na iskorišćavanje autorskog dela u okviru svoje privredne delatnosti u roku od pet godina od završetka dela koje je zaposleni stvorio tokom trajanja radnog odnosa izvršavajući svoje radne obaveze. Izuzetak je propisan za računarski program ili bazu podataka koji su stvoreni u radnom odnosu, na kojima je poslodavac trajni nosilac svih isključivih imovinskih prava na takvim delima. Dakle, ukoliko se rezultati rada ogledaju i u drugim delima koja mogu biti predmet autorsko pravne zaštite, da bi poslodavac prava na istima stekao u periodu dužem od 5 godina, neophodno je da je ugovorom o radu takvo pravo na poslodavca preneto.
Kada je reč o saradnicima koji nisu u radnom odnosu, pravo koje se stiče može da se razlikuje po obimu i vrsti i možemo razlikovati ugovor kojim se prava intelektualne svojine prenose u svojinu ili ugovor kojim IT kompanija stiče licencu. Ugovorom o narudžbini autorskog dela IT kompanija kao naručilac stiče sva prava iskorišćavanja računarskog programa, odnosno postaje vlasnik (nosilac) imovinskih autorskih prava, dok se kod ugovora o licenci na IT kompaniju prenosi pravo korišćenja tuđeg prava intelektualne svojine na način i u meri u kojoj je to ugovorom o licenci dogovoreno.
Način na koji su prethodno razmatrana pitanja regulisana u svakoj pojedinačnoj kompaniji postavlja se kao pitanje ne samo prilikom prodaje udela u kompaniji zainteresovanim investitorima, već i prilikom prodaje proizvoda kompanije, odnosno licenciranja računarskih programa koje IT kompanija nudi trećim licima. Osnovni zahtev investitora, odnosno kupca proizvoda odnosno usluga koje IT kompanija nudi, jeste garancija da prava intelektualne svojine pripadaju kompaniji i da treća lica nemaju nikakvih prava i potraživanja.
Ovaj tekst ne predstavlja pravni savet već stav autora
Author: Željka Motika, advokat
