Položaj poverioca u stečajnom postupku koji je stekao založno pravo na pokretnoj stvari bez upisa u registar
Zakon o stečaju definiše razlučnog poverioca, između ostalog, kao poverioca koji ima založno pravo na stvarima i pravima, a svrha založnog prava je prvenstveno namirenje iz sredstava ostvarenih unovčenjem predmeta zaloge.
U praksi smo se susreli sa pitanjem da li postoji razlika u položaju poverioca koji je svoje založno pravo stekao upisom u registar zaloge, po osnovu Zakona o zalozi na pokretnim stvarima i pravima upisanim u registar (“Zakon o zalozi”) i poverioca koji je svoje pravo zaloge na stvari stekao bez upisa u javni registar, a na osnovu odredaba Zakona o obligacionim odnosima („ZOO“).
Za odgovor na ovo pitanje treba imati u vidu da donošenjem Zakona o zalozi nisu stavljene van snage niti su derogirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima („ZOO“) koje regulišu način sticanja založnog prava na stvari predajom u državinu. Dakle, u našem pravnom sistemu zalogu na stvari je moguće steći ili predajom u državinu (prema ZOO) ili bez predaje u državinu, upisom u odgovarajući registar zaloge (prema Zakonu o zalozi). Shodno navedenom, mišljenja smo da nema prostora za bilo kakvo drugačije tumačenje osim da i poverilac koji je zalogu na stvari stekao predajom u državinu po ZOO, u stečajnom postupku mora imati status razlučnog poverioca.
Poverilac koji je pravo zaloge stekao predajom u državinu bez upisa u registar, svoj status razlučnog poverioca u stečaju može dokazivati na osnovu činjenice zakonite državine na stvari, kao i na osnovu isprava koje su mu predate prilikom ustanovljavanja zaloge. Dakle, ukoliko su ispunjeni svi uslovi koje predviđa ZOO za uspostavljanje zaloge, poverilac koji ima založno pravo ustanovljeno na ovaj način, treba da podnese prijavu svog novčanog potraživanja u stečajnom postupku i istovremeno prijavi svoje razlučno pravo u prekluzivnom zakonskom roku (u roku za prijavu potraživanja), sa jasnim naznačenjem da svoje pravo želi da ostvari kao razlučni poverilac.
Tekst je lični stav autora i ne predstavlja pravni savet.
Koautori: Đorđe Bojović, advokatski pripravnik i Ivana Bulatović, advokat
